Наступ за репрезентацију је испуњење мојих снова

Најслађе село у нашој општини и у Војводини, Црвенка, није позната само по прехрамбеној индустрији. Прекаљени познаваоци спорта, са акцентом на рукомет, знају какву традицију и углед поседује црвеначка школа рукомета. Велики број репрезентативаца и репрезентативки поникао је управо у овој средини.Једна од њих јесте и Јована Јововић, најмлађа дебитанткиња репрезентације Србије и учесница последњег Светског првенства, одржаног прошле године. Јововићева је за наш портал изнела своје импресије о досадашњем репрезентативном салду, али и о својим почецима и како је дошло до тога да се определи баш за рукомет.

Као и увек у животу, увек је најбоље кренути из почетка, те нам реци нешто више о твојим рукометним почецима и како је дошло до тога да се определиш баш за рукомет?

„Своју рукометну каријеру започела сам у добро познатом рукометном клубу „Лаки“ из Црвенке, под тренерском палицом професора Милорада Лајића и Зорана Ловреа. Била сам жељна рада и имала сам велику вољу да научим што више и да напредујем у сваком сегменту игре. Све ми је то тада било пружено и неизмерно сам захвална на свему томе. Никада нећу заборавити где сам направила своје рукометне кораке и увек ми је част да причам на ту тему.“

Професионално бављење рукометом изискује, као и у сваком другом спорту, велико одрицање. Како успеваш да ускладиш свој професионални и приватни део живота?

„Када сам са 15 година отишла у иностранство, ја сам отприлике знала шта ме чека и да неће бити нимало лако и да ће постојати многа одрицања како би дошла до циља. Од малена сањам да будем најбоља у овоме што радим, како на клупском тако и на репрезентативном нивоу и, самим тим, то ми олакшава пут ка томе. Немам проблем да ускладим приватни живот сапрофесионалним јер ја већину дана проводим у хали итеретани и заиста уживам у томе. Ово је оно што мене испуњава и што ме чини срећном.“

Када је реч о поменутом приватном животу, на који начин проводиш слободно време и шта је оно што те испуњава када су хобији у питању?

„Када имам мало слободног времена, волим да га проведем са друштвом и људима које волим. Тренутно живим у једном од најлепших градова у Европи, Будимпешти, где сваки слободан дан може да се искористи на најбољи могући начин. Трудим се да уживам овде, јер овај град стварно даје све услове за леп живот и добро проведено време.“

Пре три године постала си најмлађа дебитанткиња у историји наше репрезентације. Какав је осећај био када си сазнала да ћеш бити део репрезентативног каравана?

„Искрена да будем, у том тренутку нисам очекивала позив селектора. Када сам видела да се налазим на списку путника за Светско првенство, моја срећа је била неизмерна. Тада сам први пут осетила да све ово што радим и чега се одричем почиње да се исплаћује и да долази на своје. То је оно за шта сваки спортиста живи, да брани боје своје државе. Наравно да ми је поред тога било драго што сам оборила неке рекорде и што сам постала најмлађа дебитанткиња, али велику захвалност дугујем тадашњем селектору Љубомиру Обрадовићу , јер је он тада пратио мој напредак и развој и осетио је да могу да будем део целе те приче са свега 17 година.“

На прошлогодишњем Првенству света Србија је заузела 12. место. Да ли сте могле да остварите бољи пласман или је ово, пак, сасвим коректан резултат?

Сматрам да смо, на челу са целим стручним штабом, одрадиле одличан посао у Шпанији. Дошле смо у једном младом саставу, са доста дебитанткиња и са периодом од само 10 дана да се припремимо за првенство. Моје лично мишљење је да смо оствариле и више од очекиваног, али нажалост систем такмичења је такав да смо на крају заузеле 12. место, а некад су се са четири победе могла играти полуфинала. На нама је да даље радимо, а убеђена сам да наш рукомет тек очекују велике ствари у будућности.“

Одрасла си у Црвенки. Каква су твоја сећања на тај период и да ли и дан-данас имаш контакт са својим родним местом?

„Увек са посебном емоцијом идем својој кући, у Црвенку. Много сам поносна на место одакле долазим и где сам провела већи део свог детињства. Трудим се да одржавам контакт са што више пријатеља, али то и није тако лако, с обзиром да сам ја већ пет година у иностранству и да наши животни путеви иду у супротним смеровима. Никоме ништа не замерам, многи људи из моје Црвенке ми пружају велику подршку у овоме што радим и честитају ми на сваком оствареном успеху и мислим да је то најважније од свега. Желим овом приликом да им се захвалим на томе и надам се да ћу их учинити поноснима кроз моју каријеру. Велики поздрав за све љубитеље спорта у општини Кула.

Ђ.Бојанић