„Muzej starih stvari“ u Kuli otvoren za sve posetioce

Prošle godine započeti su radovi na rekonstrukciji zgrade budućeg muzeja i biblioteke u Kuli. Radovi idu svojim tokom, a ljubitelji kulture, istorije i tradicije ne mogu da dočekaju otvaranje. Ipak, malo je poznato da muzejska zbirka već postoji u Kuli. Naime, u Ulici Petra Drapšina nalazi se „Muzej starih stvari“, jedinstveno mesto koje obuhvata čak oko 500 eksponata. Najstariji eksponat ima 150 godina, a njihova paleta je raznovrsna: od đerma, poljoprivrednog alata, posuda za začine starih nekoliko decenija, pa do legendarnog „Slobodinog“ usisivača koji verovatno i dalje ima svoju svrhu u nekim domovima i koji se, sasvim sigurno, daleko čuje.

Vlasnik ovog muzeja, antikvar i restaurator Mile Vujnović, kaže da je sasvim spontano počeo da se interesuje za ovu oblast  i da je imao veliku pomoć ljudi iz Kule i okoline koji su svojevoljno donosili eksponate iz svojih kuća. Vujnović je rekao i to da je svako dobrodošao da vidi muzej i da se nada da će doći do saradnje sa osnovnim školama, jer đaci svakako imaju šta da vide kada je reč o istorijskoj vrednosti:

– Gospodine Vujnoviću, kako i kada ste počeli da se bavite ovim poslom?

„Iskreno govoreći, razboleo sam se i nisam znao šta da radim i došao sam na ideju da se time zanimam i utrošim vreme. Nisam smeo da radim teške poslove i onda sam počeo da sakupljam antikvitete. Restaurirao sam stare stvari koje sam dobijao, izlagao sam i polako sam prikupljao, pa sam tako stigao do ovog broja koji sada imam. Ima još stvari koje se mogu naći, ali veoma teško hodam i ne mogu da idem i da ih tražim po Kuli i okolini.“

– Da li se ljubav prema antikvitetima možda rodila u mlađim danima?

„Pravo da vam kažem, nisam o tome ni razmišljao kada sam bio mlad. Bavio sam se trgovinom, to mi je bila primarna delatnost, a eto, pod stare dane sam se setio toga, krenuo pomalo i dogurao do ovde“.

– Možete li otprilike reći broj starih stvari koje Vaš muzej sadrži ?

„Ne bih znao reći, a isto tako ne bih da preterujem. Sigurno ima više od 500 komada starih stvari, a najstarija je umivaonik koji je star oko 150 godina. To mi je dao Dragan Tomić, to je bio umivaonik njegove prababe. Ja sam ga restaurirao, doterao i na kraju izložio. Najdraži su mi veterinarski instrumenti od mog pokojnog oca jer to predstavlja jednu lepu uspomenu na njega“.

– Da li se ljudi javljaju i nude stvari koje imaju u svojim domaćinstvima?

„Dosta je toga bilo u početku, ali sada moram da priznam da se slabo javljaju. Svi su nezainteresovani iz meni nepoznatog razloga. Da li se boje da ja to ne prodam ili je nešto drugo u pitanju, zaista ne znam. Nijednu stvar nisam prodao, već je sve što je stizalo i izloženo u muzeju“.

– Koliko je bilo teško doći do krajnje realizacije ideje muzeja ?

„Bilo je veoma teško i trebalo je dosta vremena da se obiđe i uradi posao oko sakupljanja i restauracije. Znao sam da radim do ponoći, i više ako mi nešto ide od ruke. Imao sam i grdnju od žene zašto ne ulazim u kuću, ali sam nastavljao da radim dok nisam završio posao, a epilog je ovaj muzej“.

– Ako neko želi da donira antikvitete, kako može da dođe do Vas?

„Ja sam uvek tu, moja adresa je Petra Drapšina 99 u Kuli i svako može da dođe i da donese nešto ako ima, ja ću biti veoma zahvalan“.

– Da li posetioci dolaze da vide „Muzej starih stvari“?

„Moram da kažem da dolaze. Čak su neke učiteljice rekle da će da dovedu decu da vide te stare stvari jer to jeste jedna vrsta bitne istorijske lekcije“.

– Neizbežan deo je usisivač „Sloboda“, kao i mnoštvo drugih stvari iz perioda socijalizma. Možete li nam reći koje tačno stvari imate prikupljene, a da pripadaju tom periodu ?

„Taj usisivač je maltene svaka kuća imala i normalno je da sam ga uvrstio u svoju muzejsku zbirku. Imam i dosta takozvanih „stabilnih“ telefona, zatim je tu i zastava Socijalističke Republike Srbije, kao i Titova slika, zbog koje su mi dosta prebacivali, ali ja sam se rodio u to vreme i to je deo mog života. Nemam neku posebnu žal za tim periodom, ali meni je tada bilo dobro. Imao sam gde da izlazim, išao sam na more svake godine, niko me nije dirao, spavao sam gde sam hteo bez straha za svoju bezbednost i naprosto sam morao da posvetim deo prostora i tom vremenu“.

– Kakav je plan za budućnost kada je Vaš muzej u pitanju ?

„Nadam se da ću uspeti da sakupim pare da napravim nadstrešnicu, a druga želja mi je da nabavim paorska kola, iako ne volim da držim eksponate napolju zbog vremenskih uslova.“

– Da li neko od mlađih naraštaja ima želje da jednog dana nastavi ovu priču?

„Ako sin bude hteo neka nastavi sa vođenjem muzeja jednog dana, meni će svakako biti drago. Videćemo, o tom –  potom, ja sam tu, ovo mi je glavna zanimacija, pa imam još mnoštvo ideja u nekom narednom periodu“.

– Kula treba da dobije muzej u centru grada, a jedan muzej je već tu. Može li ovo mesto da bude prepoznato kao potencijal sa aspekta turizma?

„Kada bih napravio nadstrešnicu ovaj muzej bi svakako dobio veliki plus. Valjalo bi i obići sela u okolini i pronaći stvari koje nemam, ali to je za mene, zbog zdravlja, dosta težak deo posla“.

– Kada neki antikvitet dođe kod Vas, kako teče proces restauracije?

„Najpre skidam svu rđu, a zatim prelazim zaštitnom farbom, sastavim ga i izlažem. Ako je predmet od drveta, onda išmirglam staru farbu, a ako treba i izgitujem. Ukoliko treba da se napravi nešto od drveta tu je komšija Lacika Bertron koji mi mnogo pomaže pri restauraciji i veliko mu hvala na tome“.

– Kolika je, po Vašem mišljenju, svest među narodom kada je u pitanju muzej ?

„Dosta ljudi, kada ih pitam da li žele da vide muzej, pozitivno reaguje. Ima baš mnogo ljudi kojima je ova priča interesantna, a posebno me raduje to što su u pitanju ljudi mlađeg životnog doba“.

– Jedna zanimljiva istorijska činjenica vezana je za Vaš muzej. Naime, ovo je u prošlosti bila nazarenska bogomolja. Kako je došlo do toga da ona bude pretvorena u muzej ?

„Jeste, muzej je nekada bio verski objekat nazarena. Tu su išli moji prababa i pradeda, kao i baba i deda, i oni su bili osnivači te verske zajednice. Kako je vreme proticalo, ljudi su umirali i ostao je na kraju jedan čovek koji je ponudio mom sinu da plati prepis iz crkvenog u privatno vlasništvo. Sin je pristao, platio je i sada je to muzej starih stvari. Sam objekat je star sigurno 150, a možda i 200 godina i ispratio je mnoge generacije, te je sam po sebi od velikog značaja“.

– U koje vreme i kojim danima mogu da dođu posetioci da vide vaš muzej?

,,Posete su moguće svakoga dana, pošto sam ja kod kuće i nigde ne idem. Ulaz je besplatan, ja to ne naplaćujem i meni je drago kada dođu posetioci. Stari ljudi dolaze da se podsete kako je bilo u njihovo doba, a mladi da vide kako su starije generacije radile i funkcionisale. Ko god ima želju da dođe – dobrodošao je. Ulica je Petra Drapšina, broj kuće 99 i nikakav problem nije da se dođe, vidi i oseti duh nekih davno prošlih vremena“.